“Ej divan je! Mogu da ga zamolim šta god želim i on će to uraditi! Više me stid i pitati, ono pravim se da nešto ne treba i kad treba. Stvarno je divan, boljeg momka ne možeš poželjeti… Jooj, da hoćemo više početi hodati, stvarno mi se sviđa, nisam upoznala nikog poput njega…“

Prije skoro godinu dana ovo je bila tema jedne od beskrajno dugih i opuštajućih sarajevskih kafa sa jednom od mojih najbližih drugarica. Sa oduševljenjem mi je pričala kako on dolazi po nju na faks, vraća je kući, vodi je doktoru itd itd. Bila sam presrećna što je i ona napokon srećna i što je pronašla nekog takog divnog, ali sam joj rekla onu čuvenu „Dok te mami, šećerom te hrani, pazi se ;)“ Nasmijale smo se slatko, i nastavile pričati o svemu ostalom, povremeno se vraćajući na Njega. Ubrzo nakon ovog razgovora počeli su hodati.

Juče, nakon skoro godinu, sjedimo ponovo na kafi a razgovor teče otprilike ovako: „Nervira me! Ne možeš ga zamoliti ni za sitnicu, a da ne prigovori! Ej, samo se žali kako je umoran, kako nema vremena, kako ovo, kako ono. A ja kao nisam umorna? Uf!“ Da, da, riječ je o istom divnom Momku od prije godinu dana. Je li ovo odgovor na moja pitanja iz prethodnog posta?🙂

Je li stvarno ovako? A muški ugao priče?

Imam  dobrog druga, pravog filozofa i brbljivca, nešto kao muško ja. Otišla sam i s njim na kafu i navila vodu na ovaj mlin. A on kaže otprilike ovako: „Ma, ja  vas cure ne kontam! Ona moja misli da joj mogu misli čitati. Stalno se nešto duri, kaže da je ne shvatam, da nisam isti… Zanovijeta za sve! A kad smo se „kontali“ stvarno sam mislio da je drugačija. Brate, bila je normalna, a i ja joj svašta udovoljavao. Sad je jednostavno volim, šta ću, a voli i ona mene, znam ja to. Čemu onda potreba da joj ugađam kad se volimo? Ne moram je i dalje osvajati valjda? Joj, ko će razumjeti vas žene!“

Ma je li? Ne mora nam se više ugađati i osvajati i dalje? A očekujete da mi pokazujemo ljubav, ugađamo, udovoljavamo, osvajamo, dokazujemo…? Ili ne očekujete?

Da vam ispričam kako sam se ja jednom zaljubila… Ima od tad ihihi😀 Elem, priča ide ovako: Ugledala sam ga negdje u gužvi i „pala“ na bademaste oči savršeno zgodnog sanjara koje su mi šarmantno namignule. Slao mi je slatke poruke, puštao pjesme, zvao me u „gluvo doba“, činio mi raznorazne usluge. A kad smo najzad prohodali, sve je nekako brzo izlapilo, brzo smo prekinuli i svako je otišao svojim putem. Je li to opet ono „dok te mami…“?

Ma, da vam pravo kažem, nekako odbijam da vjerujem u to.🙂 Možda se jednostavno mi djevojke naviknemo da uvijek možemo računati na naše momke, pa se frustriramo kad nas samo jednom odbiju. A oni ne shvataju koliko mi očekujemo od njih jer im ne govorimo uvijek, nego se nekako pouzdamo u telepatiju, čitanje misli ili šta li već.

Kaže moja prijateljica sa početka priče: „Htjela bih i ja jednog od onih prinčeva, znam da postoje. Znam da bih se trebala zadovoljiti što me ne vara i što me voli, ali ponekad bih više od toga…“ Šta je to više što mi cure hoćemo? I zašto smo, pobogu, nezadovoljne? A najčešće jesmo. Ali, (uvijek ima ono ali🙂 )koliko  god se žalile, nervirale, frustrirale, govorile da smo neshvaćene, ipak, kada vas volimo, ostajemo uz vas (osim ako ste šovinistička svinja, ali onda i ne zaslužujete ljubav🙂 ). Zato, dečki, ako čitate ovo, shvatite da nama treba ponekad neka sitnica (ne mora to biti poklon, može biti i slatko napisana poruka, prevoz kući ili nježan poljubac kada to ne očekujemo), sitnica koja će vašu djevojku učiniti najsrećnijom na svijetu baš zato jer ima vas. Nemojte gubiti onaj žar koji imate dok se još „barite i mamite“. Lako je u teoriji slušati Desanku, pa reći „Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim tvoja oka dva“; u praksi je ipak drugačije.🙂 „Kontajte se“ i nakon što se skontate, najljepši su oni crvići što vam ne daju mira kada mislite na dragu osobu.🙂