Oznake

, , ,


Nekidan sam instalirala wifi kući sama samcata. Ništa strašno i ništa teško, baš naprotiv. Jedini problem je bila nevjerica mojih ukućana i insistiranje da zovem rođaka da on to uradi. Stereotip žene kao neznalice za tehniku me baš frustrira. Znači, žena može znati  kuhati, prati, peglati, saditi cvijeće, čistiti, a ne može znati instalirati wifi ili podići sistem?

Ja nisam tipična žena. Smotana sam za kuhinju, peglam po potrebi (obično samo košulje), lijena sam za čišćenje, a nekidan mi je trebalo pola sata da skontam kako uključiti veš mašinu. Ali zato znam svašta o tehnologiji, pišem blog, koristim tviter, linkedin, pinterest i još puno nekih društvenih naloga, znam teoretski skoro sve o PR- u… I onda se uporedim s mojom mamom kojoj je trebalo godinu dana da skonta da ne mora da viče kada priča na skajpu, ali koja fenomenalno kuha, stalno nešto čisti, ima tako uređenu baštu da joj sve komšinice zavide i istovremeno svakodnevno ide na posao. Kada počnemo razgovarati o mom studiju ili poslu, treba mi dosta vremena da joj objasnim šta ja to ustvari radim, a da ne pričam kako to izgleda kad ja počnem nešto o fejsbuku ili tviteru a ona me blijedo gleda. Tako je bilo i prije nekoliko dana kada sam došla kući s crnom kutijom, raspakovala je i počela da kopčam te neke kablove. Kad sam priključila wifi, uzela laptop, sjela pored nje i počela joj pokazivati slike na fejsu od rođakovog sinčića, ona me pitala: „A kako si na Internetu bez kabla?“ Nakon mog objašnjenja uslijedilo je još jedno pitanje: „Sama si to namjestila, bez ičije pomoći?“ Odgovorih potvrdno, a ona prokomentarisa nešto poput „Ti si čudo od djeteta.“

Nisam. Moja mama mene vidi kao neku super curu koja sama radi stvari koje ona smatra „muškim“ (generalno, sve vezano za tehnologiju kod nas se vezuje za muškarce), a ja, s druge strane, nju vidim kao superženu jer za kratko vrijeme uradi milion stvari, mijenja sijalice po kući, popravlja lampe i slične stvari u koje ja samo blentavo buljim. Ali, osim moje mame, znam još puno žena koje se razumiju u sve, ali bukvalno sve- od kuhanja do popravljanja računara. Znam i curu koja je zimus lopatala onaj snijeg bolje i srčanije nego ijedan muškarac. Naša era je era izjednačavanja poslova. Više ni fizički poslovi ne ostaju samo muški.

Zapitala sam se, ako danas postoje žene koje mogu sve same, da li njima treba muškarac? Danas, u vrijeme umjetne oplodnje i jednakih mogućnosti, da li smo zaista potrebni jedni drugima? Naravno, pričam iz perspektive potreba za potpunošću, zanemarujući ljubav. Nek’ mi ne zamjeri LGBT zajednica što sam stereotipna i jednostrana u ovom postu. 🙂

S druge strane, imamo muškarce koji kuhaju (moj tata je dobar primjer :)), peru, čiste, peglaju, odgajaju djecu dok im supruge rade, a i od njih se očekuje da se razumiju u tehnologiju koja sve više napreduje. Naravno, tu su i oni tipični muškarci koji ne znaju uključiti dva dugmeta veš mašine, a ruše sisteme računara i programiraju sajtove 🙂

Dakle, da li superženi treba muškarac? Ili su njena očekivanja takva da traži supermuškarca? I ako da, jesmo li zbog toga toliko probirljive? S druge strane, da li ovim sveradećim i supersposobnim muškarcima trebaju žene? Da li je digitalno doba od nas napravilo toliko samostalne individue da zbog toga propadaju veze i sve češća postaju viđanja na jednu noć?

Možda i ljubav pati zbog naše potrebe da budemo superiorni i sposobni za sve. Trebamo li bar malo zastati sa potrebom da budemo sjajni u svemu i dopustiti da neko drugi ispuni naše nesavršenosti?

Očekujem vaše komentare 🙂

P.S. Nevezano za ovu temu, napisala sam članak o Sarajevu povodom 6. aprila pod nazivom Ima tamo jedan grad zahvaljujući vašim komentarima na moj prethodni post, pa pročitajte, ako želite 🙂

Advertisements